Neda i ja smo se jednog dana zaputile u školu.
A,dan k'o dan,u septembru,ne mogu mu zameriti skroz,ipak mu takav opis posla.I tako,ja pošla,sva happy,nemamo muzičko danas(ne shvatite me loše,da smo imali muzičko,onaj manijak bi ocenjivao sviranje frulice,pesma za peticu,koju ja hoću,naravno,bila je Vidovdan by Goca Lazarević also known as Mala žena).I obula Martinke sa rupom.Da,da,to je bila prava rupica.Prečnika 1,5cm.:-)

I obukla haljicu neku.Ma,sva sam bila vesela u božiju mater.

I ne obučem nič preko.Samo tako 'aljina i čimze. I bez kišospasa. :-)

I Neda i ja zablenusmo negde kad,poče da grmi.

 

Kako je počelo da pada,ljudi moji.Kao iz kabla.

 

A,ja,ja sam stala i stajala na kiši.Neda je nestala.Ja sam stala.I stajala.

(moram da napomenem činjenicu da sam haljinu sama šila i da je bila luda skroz ali da je materijal bio čudan skroz)

I zatvorila oči.I raširila ruke.

 

I posle 3 min opet otvorila.Bila sam mokra skroz.

A haljina je bila fluorescentno narandžasta,sa malo crne boje,gde se nije sprala.

 

Kako se to desilo,ni dan-danas ne znam.

 

Ali je bilo divno :-)